Pre­veo i pri­re­dio: VO­JIN PE­RU­NI­ČIĆ


Dva­de­set dru­gog ju­la 1910. go­di­ne, ja do­lje pot­pi­sa­ni, pri či­stoj sa­vje­sti i zdra­vom ra­zu­mu, u slu­ča­ju mo­je smr­ti da­jem sle­de­ću iz­ja­vu: Sva mo­ja knji­žev­na dje­la, ko­ja su do sa­da na­pi­sa­na i ko­ja na­pi­šem pri­je mo­je smr­ti, bi­lo da su iz­da­ta ili ne­iz­da­ta, ka­ko knji­žev­na, ta­ko i sva osta­la, za­vr­še­na i ne­do­vr­še­na, dram­ska i u sva­koj dru­goj for­mi, pre­vo­di, pre­prav­ke, dnev­ni­ci, pri­vat­na pi­sma, kon­cep­ti i si­žei, po­seb­ne pri­mjed­be i za­pa­ža­nja – jed­nom ri­ječ­ju, sve bez iz­u­zet­ka što sam ja na­pi­sao do zad­njeg da­na mog ži­vo­ta, bi­lo gdje da se na­la­zi i ma kod ko­ga bi­lo na ču­va­nje, ka­ko u ru­ko­pi­si­ma, ta­ko i sve što je ob­ja­vlje­no, uz to i sva knji­žev­na pra­va na mo­ja dje­la bez iz­u­zet­ka, kao i sve što sam pi­sao i svi pa­pi­ri ko­ji osta­nu po­sli­je mo­je smr­ti OSTA­VLjAM U TRAJ­NO VLA­SNI­ŠTVO mo­joj kćer­ki Alek­san­dri Ljvov­noj Tol­sto­je­voj. U slu­ča­ju da mo­ja kćer­ka Alek­san­dra Ljvov­na Tol­sto­je­va umre pri­je me­ne, sve go­re na­ve­de­no osta­vljam u na­sled­stvo i traj­no vla­sni­štvo mo­joj kće­ri Ta­tja­ni Ljvov­noj Su­ho­ti­noj.
Lav Ni­ko­la­je­vič Tol­stoj
Ne­što ka­sni­je, V.F. Bul­ga­kov je za­pi­sao u svom dnev­ni­ku: Kad se sje­tim te ve­če­ri, me­ne je za­di­vi­la in­tu­i­ci­ja So­fi­je An­dre­jev­ne, ona kao da je osje­ća­la da se de­si­lo ne­što stra­šno i ne­po­pra­vlji­vo. U stva­ri, ka­ko sam ka­sni­je i sa­znao, baš to­ga da­na je Lav Ni­ko­la­je­vič pot­pi­sao u šu­mi, u se­lu Gru­mont, taj­ni te­sta­ment o ustu­pa­nju svih nje­go­vih dje­la u dru­štve­no vla­sni­štvo. For­mal­nim iz­vr­ši­te­ljem nje­go­ve vo­lje je od­re­đe­na nje­go­va naj­mla­đa kćer­ka, a fak­tič­ki je Čert­kov bio or­ga­ni­za­tor sve­ga i za­du­žen za sve (Po­sled­nje od­re­đi­va­nje na­sljed­ni­ka je utvr­đe­no „pro­prat­nim pa­pi­rom”, pri­lo­že­nim uz te­sta­ment, ko­ji je lič­no sa­či­nio Čert­kov i ko­ji je ta­ko­đe pot­pi­sao Lav Ni­ko­la­je­vič Tol­stoj).
Kao svje­do­ci, te­sta­ment su pot­pi­sa­li: A.P.Ser­ge­jen­ko, A.B.Gol­den­vej­zer i je­dan od Čert­ko­vlje­vih uku­ća­na, mla­dić Ana­to­lij Ra­din­ski. Ja sam vi­dio ra­no uju­tro tri ko­nja is­pred tri­je­ma Čert­ko­vlje­ve ku­će u Te­lja­tin­ka­ma, ko­ji su bi­li ose­dla­ni za te lju­de i mno­go sam bio iz­ne­na­đen, kad me je upi­ta­ni Ra­din­ski od­bio da ka­že ku­da ide. Uz­gred re­če­no, i Ra­din­ski je pot­pi­sao taj te­sta­ment u svoj­stvu svje­do­ka, što je za nje­ga bi­lo iz­ne­na­đu­ju­će, pa čak ni­je znao ni šta pot­pi­su­je. Po­sao je oba­vljen u ve­li­koj taj­no­sti.
Me­ne lič­no ni­je­su uvla­či­li u taj po­sao iz opre­zno­sti da se ne bih ja, u to­ku mo­jih ve­o­ma če­stih su­sre­ta sa So­fi­jom An­dre­jev­nom, slu­čaj­no iz­go­vo­rio o te­sta­men­tu.
Da­kle, do­go­dio se čin, ko­je­ga se So­fi­ja An­dre­jev­na bo­ja­la naj­vi­še od sve­ga, jer joj se sa­da iz­ma­kla iz ru­ku ogrom­na ma­te­ri­jal­na ko­rist, o ko­joj je ona ta­ko rev­no­sno vo­di­la ra­ču­na i po­ku­ša­va­la da je sa­ču­va za po­ro­di­cu. Sa ovim po­stup­kom Čert­ko­va iz­gu­bi­la je pra­vo vla­sni­štva nad Tol­sto­je­vim knji­žev­nim stva­ra­la­štvom po­sli­je nje­go­ve smr­ti.
Pri­je ovog te­sta­men­ta on je na­pi­sao ne­zva­nič­nu opo­ru­ku u svom dnev­ni­ku od 27. mar­ta 1895. go­di­ne, u ko­joj se obra­ća na­sled­ni­ci­ma sa mol­bom da se od­rek­nu od autor­skih pra­va na nje­go­va knji­žev­na dje­la. Na­kon ne­ko­li­ko go­di­na, sa­znav­ši za to, So­fi­ja An­dre­jev­na je pi­sa­la: „Po me­ni je lo­še i kraj­nje be­smi­sle­no da se dje­la La­va Ni­ko­la­je­vi­ča ustu­pe dru­štvu na ko­ri­šće­nje. Ja vo­lim svo­ju po­ro­di­cu i že­lim da ona ži­vi u ma­te­ri­jal­nom bla­go­sta­nju, a ako da­mo dje­la dru­štvu na ko­ri­šće­nje, od to­ga će ima­ti ko­ri­sti sa­mo bo­ga­ti iz­da­va­či, kao što su Marks, Ce­tlin i dru­gi. Ja sam re­kla La­vu Ni­ko­la­je­vi­ču, ako on umre pri­je me­ne da mu ne­ću is­pu­ni­ti že­lju i ne­ću se od­re­ći pra­va na nje­go­va knji­žev­na dje­la”.
I 11. av­gu­sta 1908. go­di­ne Tol­stoj je za­pi­sao u dnev­ni­ku svo­ju že­lju da nje­go­vi na­sled­ni­ci da­ju dru­štvu na ras­po­la­ga­nje sve ono šta je on na­pi­sao, a 4. fe­bru­a­ra 1909. go­di­ne on ih je po­no­vo za­mo­lio da po­di­je­le ze­mlju se­lja­ci­ma, a dje­la „ne sa­mo ona ko­ja su već pre­da­ta, ne­go i sva osta­la” da da­ju dru­štvu u vla­sni­štvo.
U je­sen te iste go­di­ne, dok je bio u go­sti­ma kod Čert­ko­va u Kr­jok­ši­nu, u pi­su­stvu tri svje­do­ka, Tol­stoj je pot­pi­sao pr­vu va­ri­jan­tu svog for­mal­nog te­sta­men­ta, u skla­du sa ko­jim bi svi ru­ko­pi­si i pa­pi­ri, ko­ji bi osta­li po­sli­je nje­go­ve smr­ti, ne bi mo­gli po­sta­ti vla­sni­štvo ne­kog po­je­din­ca i ne mo­gu se bes­plat­no pre­štam­pa­va­ti i iz­da­va­ti, već se mo­ra­ju pre­da­ti na ras­po­la­ga­nje Čert­ko­vu.
Me­đu­tim, do­ku­ment ni­je imao prav­nu sna­gu, ka­ko se to ka­sni­je po­ka­za­lo, jer pre­no­še­nje vla­sni­štva na zajednicu bez na­zna­če­nog ime­na i pre­zi­me­na, bi­lo je ne­mo­gu­će...
NA­STA­VI­ĆE SE